Život posle smrti - parabola
Jedno jutro, probude se blizanci u majčinoj utrobi i počnu se prepirati:
- Ma daj!? Nemoj se šaliti da veruješ u život posle rođenja?
- Pa, ovaj... Sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda se ovde za to pripremamo?
- Jesi blesav! Život posle rođenja? To nema nikakvog smisla. Kako bi to uopšte izgledalo?
- Ne znam... voleo bih da bude puno svetla i prostora! Možda bismo mogli trčati? Bilo bi zabavno jesti svojim ustima!
- Ti si lud! Nemoguće je hodati i jesti svojim ustima. Da nije tako, onda ne bismo imali pupčanu vrpcu, a imamo je. Kažem ti, rođenje je kraj!
- Ne znam, ali verujem da će se dogoditi nešto dobro. Nešto što ne možemo ni zamisliti.
- Ti si stvarno lud, niko živ se od tamo nije vratio! To znači da je rođenje kraj. Osim toga, šta nedostaje ovom životu ovde?
- Možda ćemo izaći napolje i sresti Mamu. A ona će se brinuti za nas, ljuljati nas, hraniti, maziti...!
- Mama?!? Ne mogu verovati? Ti veruješ u Mamu! Pa dobro, gde bi po tebi ta Mama trebala biti?
- Ne znam. Možda svuda oko nas? Možda smo živi samo zahvaljujući njoj? Možda bez nje ne bismo mogli ni razmenjivati misli? Mislim da bez nje ne bismo uopšte postojali!
- Ma daj! Da li je neko video Mamu? Ja nisam. Zato je jasno da ne postoji!
- Da, moguće je da ne postoji .... Ali, znaš... ponekad, kada smo potpuno mirni, kao da je čujem kako peva i dodiruje naš svet!
- Ma daj!? Nemoj se šaliti da veruješ u život posle rođenja?
- Pa, ovaj... Sigurno postoji nešto nakon rođenja. Možda se ovde za to pripremamo?
- Jesi blesav! Život posle rođenja? To nema nikakvog smisla. Kako bi to uopšte izgledalo?
- Ne znam... voleo bih da bude puno svetla i prostora! Možda bismo mogli trčati? Bilo bi zabavno jesti svojim ustima!
- Ti si lud! Nemoguće je hodati i jesti svojim ustima. Da nije tako, onda ne bismo imali pupčanu vrpcu, a imamo je. Kažem ti, rođenje je kraj!
- Ne znam, ali verujem da će se dogoditi nešto dobro. Nešto što ne možemo ni zamisliti.
- Ti si stvarno lud, niko živ se od tamo nije vratio! To znači da je rođenje kraj. Osim toga, šta nedostaje ovom životu ovde?
- Možda ćemo izaći napolje i sresti Mamu. A ona će se brinuti za nas, ljuljati nas, hraniti, maziti...!
- Mama?!? Ne mogu verovati? Ti veruješ u Mamu! Pa dobro, gde bi po tebi ta Mama trebala biti?
- Ne znam. Možda svuda oko nas? Možda smo živi samo zahvaljujući njoj? Možda bez nje ne bismo mogli ni razmenjivati misli? Mislim da bez nje ne bismo uopšte postojali!
- Ma daj! Da li je neko video Mamu? Ja nisam. Zato je jasno da ne postoji!
- Da, moguće je da ne postoji .... Ali, znaš... ponekad, kada smo potpuno mirni, kao da je čujem kako peva i dodiruje naš svet!
